Nastavak ovog teksta donosi veliku količinu gluposti i predstavlja iskaz trenutnih emocija i stavova koji će nadajmo se ispariti do zore. Molim odrasle i zrele osobe da ne zamaraju bespotrebno svoje vijuge čitanjem ovog posta.

Kako je to kad u dvadesetim skontaš da niko neće voljeti tvojih 50 kila tersluka. Što je najtužnije, ne umijem više ni ja da ih volim i romantiziram. Ne znam kad sam postala ovako gruba kao greben. Jesu li me uništili? Zar ja nisam oduvijek bila najveća dobrica, kako i kada sam postala zlobnica? I ne treba da me voli, i ne treba da dočekam veliku uzvraćenu ljubav koja se svima desi. Ne treba ni da zavolim svoj tersluk i svoju težinu. Treba da se iščupam iz korijena i posadim ponovo, ne u neki krš od ličnosti nego da budem neka oaza napokon. Glupo je misliti da te neće niko voljeti dok si još u dvadesetim. Glupo je misliti i da je svijet bezveze ako ne pronađeš tu ljubav (ne mislim to). Ali samo jednom bih da znam kako je to kad te neko voli a da te uranja u tu iskrenu ljubav. Bojim se da više nisu oni pogrešni karakteri mog života. Bojim se da je vrijeme da neki režiser odriješi glavnog aktera mog filma – mene. Ja sam problem, moj tersluk, moja nekontrola same sebe u silnoj želji da se nađem u nekoj sigurnosti. Možda više ne treba da je tražim u samoj sebi. Osjećam se kao da je neko uzeo oblutak i obrusio ga u kamen koji vam upadne u cipelu i žulja.

Moj svijet se ne vrti oko ljubavi, mada blog prikazuje drugačiju sliku. Vrti se oko malih naznaka mojih rastresenih momenata koji se lahko okrenu u napad anksioznosti. Ovih dana samo o nekim dijagnozama. Nadam se da će jutro promijeniti sve i da neću upasti ponovo u svoju spiralu depresije i mržnje same sebe koju sam već pregurala ove godine.

E ako mi neko napiše život je pred tobom…