Odem u PIO/MIO kad tamo imam šta vidjeti. Generalno se kod nas smatra da se u državnim službama i na šalterima slabo radi. Ali ja ofirniji nerad na šalterima nisam još vidjela. Ondje na onom prvom spratu ima 12-13 šaltera. Iza stakla neki mlađahni službenici mojih godina čavrljaju bez obzira na gužvu. Neki lik se ofirno nabaca svojim kolegicama a one se smijulje na vjerovatno jeftine fore. Ne znam da li su tu došli nekom vezom, možda rade kakve prakse, možda konkursnom procedurom, otkud znam, ali barem sjedi za svoj šalter pa glumi da nešto radiš.

A kad smo već kod te priče o poslu preko veze, a tako nam je danas sve. Ko koga zna preporuči ga i tako. Ja sam bila puna nade pa se jednostavno uzdala u se i svoje kljuse kao što sam i naučena u životu. Čekala da se nađe moje mjesto pod ovim nebom, tj. posao u struci. I tako se i desilo, zapravo sam se prijavila na konkurs onako jer: “joj de ba prijavit će se dosta ljudi a ja nemam iskustva, ali eto poslat ću”. Nije se prijavilo dosta ljudi, a i mene su izabrali. Nisam tip čovjeka koji je zavidan, živim u svom malom krugu i plaho me drugi ne interesuju mnogo, ali kad vidiš kakvi likovi sve završe kao šefovi, shvatiš da je laž da se iz srednje klase može podići poštenim trudom i radom.

A i kako čitam po medijima, ovi što laprdaju da su se polomili da od nule naprave nešto zapravo samo petljaju s drogama a nama pričaju bajke.

Prošli put kad sam okačila post imala sam 2 mace, sad imam 4. Protok vremena na ovom blogu od sad izražavamo u brojnom stanju mačaka.